U 2017. naj­po­pu­lar­ni­ji pop pje­vač na Bal­ka­nu Zdrav­ko Čo­lić ušao je rad­no, pje­va­ju­ći na tr­gu u No­vom Sa­du. U ka­ri­je­ri ko­ja tra­je vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je ob­ja­vi­će i 15. al­bum. Pret­hod­na go­di­na mu je, ka­že, bi­la re­dov­na, s ne­ko­li­ko za­ni­mlji­vih kon­ce­ra­ta, ali se vi­še ba­vio so­bom. I nje­mu se či­ni da go­di­ne le­te, ali tvr­di da ne­ka­ko ljep­še pro­đu ka­da je čo­vjek za­po­slen ne­čim.
- Kad ma­nje ra­diš on­da je to ne­ka­ko ne­do­re­če­no, ali kad imaš od­re­đe­ni broj na­stu­pa, su­sre­ta, pu­to­va­nja, pro­či­ta­nih knji­ga ili od­gle­da­nih pred­sta­va, znaš da si osta­vio se­be u ne­če­mu - ka­že Čo­lić za „No­vo­sti”. - Pro­šla go­di­na mi je, lič­no, bi­la ne­gdje iz­me­đu to­ga sve­ga, ni ta­mo, ni ‘va­mo. Naj­va­žni­je je da kćer­ke ra­stu i da smo svi, hva­la bo­gu, zdra­vi.
Da li je go­tov no­vi al­bum?
- Po­la­ko ra­dim, imam ne­ko­li­ko svo­jih de­mo pje­sa­ma i još ne­ko­li­ko sa stra­ne ko­je mi se do­pa­da­ju. Ba­vi­ću se tim u na­red­nom kvar­ta­lu. Tu je Nik­ša Bra­toš, ali bih vo­lio da uklju­čim i sta­re pri­ja­te­lje i sa­rad­ni­ke kao što su Go­ran Bre­go­vić i Kor­ne­li­je Ko­vač. Mo­gu­će je da kra­jem ja­nu­a­ra ili po­čet­kom fe­bru­a­ra ob­ja­vim no­vi singl, pa on­da još je­dan, da pre­mo­stim pa­u­zu do iz­la­ska 15. al­bu­ma. Za­sa­da imam ne­ko­li­ko stva­ri u ma­ni­ru ko­ji vo­lim, a da li će bi­ti hit, vi­dje­će­mo. Mla­di da­nas ne zna­ju šta je al­bum, mi­sle do­volj­na su dva-tri sin­gla, ali ja u ka­ri­je­ri imam 250 pje­sa­ma i oba­ve­za mi je da sni­mim al­bum.
Zar je to­li­ko va­žno ima­ti al­bum?
- Ni­je, ali je li­je­po, to je kao knji­ga. Svr­ha al­bu­ma je da je sve­o­bu­hva­tan i da mu­zič­ki mo­žeš ma­lo bo­lje da se iz­ra­ziš, što je oba­ve­za lju­di ko­ji ima­ju du­ge ka­ri­je­re. Ovi sko­ro­je­vi­ći mo­gu od sin­glo­va da ra­de, ži­ve, bu­du po­pu­lar­ni ili šta već oče­ku­ju od ži­vo­ta. Ali lju­di ko­ji na le­đi­ma ima­ju mu­zič­ku i ko­mer­ci­jal­nu oba­ve­zu, du­žni su da sni­ma­ju al­bu­me. To je pri­li­ka da se ne­što bo­lje ot­pje­va, da se pla­si­ra ne­ki tekst, ba­la­da i ži­va pje­sma, jer bez br­ze pje­sme ne­ma do­bre ka­ri­je­re ni kon­cer­ta. I u fol­ku sve le­ži na br­zoj pje­smi. Opet, bez va­lja­ne ba­la­de ne bi mo­gao da se po­ka­žeš kao pje­vač, ni­ti bi lju­di mo­gli da do­ži­ve emo­ci­ju ko­ja mo­ra da po­sto­ji na kon­cer­tu. Za­to sam uvi­jek vo­lio ša­ro­li­ke plo­če. Ne­kad bih vi­še vo­lio da mi je al­bum kon­cep­tu­a­lan, da su sve pje­sme u istom ma­ni­ru, da je iz­ra­že­ni­je i po­et­ski i vo­kal­no, ali to ni­je mo­gu­će na ma­njem tr­ži­štu.
Ot­kud Ru­ži­ca Đin­đić u va­šem spo­tu „Ma­lo po­ja­čaj ra­dio”?
- Bre­ga i Kor­ne­li­je su ra­di­li tu plo­ču, sni­ma­li smo je u Lon­do­nu, a Mak­sa Ća­to­vić je do­šao na ide­ju da spot ura­de Bo­ris Mi­ljo­vić i Bra­ni­mir Di­mi­tri­je­vić, po­zna­ti­ji kao tan­dem Bo­ris i Tuc­ko. Ide­ja je bi­la da voj­ni­ci u ne­po­zna­tim uni­for­ma­ma za­ko­pa­ju ra­dio na pla­ži, on eks­plo­di­ra, a u va­zduh od­le­ti cr­ve­na za­sta­vi­ca pra­će­na slo­ga­nom „No­va di­ver­zi­ja Zdrav­ka Čo­li­ća”. Bi­le su i tri ba­le­ri­ne. Ru­ži­ca mi je, ka­da smo se ka­sni­je upo­zna­li, pri­ča­la da je ona bi­la jed­na od ba­le­ri­na. Na­ža­lost, taj spot ni­kad ni­je pri­ka­zan, ni­ti sam ga ja ika­da od­gle­dao. Bi­lo je ta­kvo vri­je­me, cen­zu­ra, valj­da je bi­lo pre­vi­še sum­nji­vo zbog eks­plo­zi­je ko­ja ni­je smje­la da se do­go­di.
Da li ste bi­li na kon­cer­tu „Bi­je­log dug­me­ta”?
- Pe­ca Po­po­vić i ja smo bi­li u lo­ži, na dru­gom kon­cer­tu u „Are­ni”. Ra­di­je bih to na­zvao „Ve­če Go­ra­na Bre­go­vi­ća”, jer je bi­la za­stu­plje­na nje­go­va mu­zi­ka, a ne sa­mo „Bi­je­log dug­me­ta”. Bez ob­zi­ra na to di li je sa or­ke­strom ili sa „Dug­me­tom”, ri­ječ je o pje­sma­ma zna­čaj­nog auto­ra ko­ji je osta­vio trag kroz sve ove go­di­ne kao kom­po­zi­tor, tek­sto­pi­sac i pro­du­cent.
Da li vam je „Sto go­di­na sa­mo­će” još naj­o­mi­lje­ni­ja knji­ga?
- Po­sled­nje što sam pro­či­tao bio je ro­man Sti­ve­na Kin­ga „Ze­le­na mi­lja”. To­li­ko sam pu­ta od­gle­dao taj fan­ta­sti­čan film da sam na kra­ju mo­rao da pro­či­tam i knji­gu. Na tur­ne­ji po Ame­ri­ci bi­li smo u San Fran­ci­sku i po­sma­tra­li Al­ka­traz. Ne­vje­ro­vat­no je da su tro­ji­ca lju­di uspje­la da po­bjeg­nu iz tog za­tvo­ra. „Sto go­di­na sa­mo­će” mi je jed­na od omi­lje­nih knji­ga, ma­da sam uvi­jek u ku­ći pre­fe­ri­rao do­ma­ću li­te­ra­tu­ru, An­dri­ća i Me­šu. Čo­vjek, što je sta­ri­ji, kad po­no­vo pro­či­ta bi­lo ko­ji kla­sik, Do­sto­jev­skog re­ci­mo, a na­ro­či­to An­dri­ća i Me­šu, sva­ki put ima no­vi do­ži­vljaj.